Посланица часном међу свештеномонасима, оцу Теофилу. Моли Господа за мене, да не паднем и да не заборавим грехе своје.

Почетак писању беше година 2005. Тада записах и не послах. Јер не испуни се време. Иако ти је све боље знано него мени, прими усрдно речи које ти давно намених: ''Упознавши свет и пустињу живота у њему, одбацио си изненада, оче мој, све овога света, по други пут. Други пут се одричеш свега. Да нешто од тог света не би кренуло за тобом, отишао си најдаље што си могао. Нама си оставио љубав. А тамо, кад се будеш нашао као дошљак међу странима, помоли се за нас, не би ли нас твоја молитва из вреве живота привела пристаништу смирења.''

Две године након тога записах: ''Оног тренутка када си ми, оче, после неколико година, а након само неколико размењених речи, казао како смо се дивно испричали, схватио сам да је заувек утврђена, необичним везивом, та нераскидива спона духовног оца и његовог духовног чеда. Знао сам да ће сваки наш следећи сусрет бити само потврда препознавања, потребнија свакако више мени него теби.'' И на крају дође и тај последњи сусрет у Пећини када си ми, као да клечиш пред својим оцем, рекао оно о чему никада нисмо причали. У тренуцима искушења као да смо поверовали да ћемо се увек ту, поред Светог кивота, виђати често, као и до сада. Само би нас подсећање на понеку сузу враћало стварности, коју живимо и данас, лакше, јер си нам о њој проповедао, а ми смо знали, недостојна чеда твоја, да ће нам се она догодити.

Хтео бих, о пречасни оче, да изложим нешто твојој љубави, али ме застрашује и забрањује ми велики Исидор, говорећи да не приличи да световни и недовољни поучавају о православном учењу, нети о некима од црквених ствари. Али ме охрабрује Димитрије Новобрђанин, који је, позивајући се на Исидора, сведочио храбро и о вери православној и о црквеним стварима. Уз то, како каже монах Силуан Србин, ''писмо ублажава тугу, јер преко писма можеш да кажеш и да чујеш шта хоћеш.''

Зато, не презри написано, исправи погрешно, опрости за грешно, и помоли се за  писца ове посланице, у којој ће бити и слово о љубави, не као код Светих Отаца, ни код српских стараца, али ћу нешто од њих позајмити, да буде соли у речима овим, да реч ова не буде од света, већ од светих. Јер нас учи Свети Јефрем: ''Каква је корист ако неко приреди велику гозбу и позове цара и кнежеве, ако све припреми да их угости без икаквог недостатка, али ако при том код њега не буде било соли? Такав обед не може се окусити.'' Со свему је љубав. И кад говоримо о гоњењу, на љубав не заборављамо.

Слово о гоњенима и о онима који гоне

Они који се ругају светлорисцима из Пећине кажу да нико не потеже мач. Зар је требало подићи мач у дане ове? Против брата, против подвижника, против страдалника. Сведок сам да осим Христа другога не љубите. Ваша љубав из љубави према Христу исходи. Сведок сам да вас је вера православна уздигла на лествицу саграђену од поста, суза и покајања. Залуд је погрда на вас. Нико поверовати неће да сте од Цркве одбегли. Не треба вам Старац за сведока. Гониће и Старца и вас. Зато је Пећина у дане ове празна, зато неће имати домаћина у дан када има највише гостију.Оно што проклети безбожници не учинише, догоди се у дане наше. И три Извора посташе таква – Сопот, Вода и Поток.

Ако сте ви за суд, шта ће бити са онима који јеретике у православним храмовима причешћују? Видео сам и то, о предраги оче. Ако сте ви за осуду, шта ће бити са онима који позивају на јединство са секташима? Слушао сам, о преблаги Боже. Шта ће бити са онима што се моле са јеретицима? Да ли због њих вас прогласише отпадницима. Не би ли прашина замела трагове, не би ли бука надјачала молитву, не би ли тама прогутала светлост. Не знају или неће да знају да се још увек боље види из келије у Пећини, него са осматрачнице на Проклетијама.

Ништа од овога не би било да браћа не рекоше: Изиђимо у поље. Браћа горда.  Ослонише се у  гоњењу на  чудне гласнике овога света. И не само браћа, него и деца. Деца без послушања заборавише оца. А о послушању рекоше многи. Запамтих речи Светог Григорија Паламе: ''Послушање води у живот, а непослушање у смрт.''

И даље одјекује поље. Да се Старац случајно не подигне.

Ми оца свог познајемо. Отац је у љубави, као што некад записа Теодор Граматик о старцу Доментијану, великом богољупцу: ''Нек му је похвала на небесима од самога Бога и од светих анђела његових за божаствену његову љубав коју има к самоблагоме источнику милости.''  И брат по љубави брата треба да позна. И од Светих Отаца нешто да узмемо. Јер нико као они не сведочи о љубави и братољубљу.

Од отаца слово о љубави. И мрвице  са моје скромне трпезе

Не рекох ово пре Светих Отаца да бих недостојан са њима био. Већ да знаш, оче, да је и мени Пећина нешто дала. Да више промуцам него прозборим. Но, тешим се тишином оних који се не удостојише празне речи. А оно што казах, ако је недостојно, нека развеје мокрогорски ветар.

Пре Светих Отаца да се сетимо речи Онога који је Љубав: ''По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом.'' А љубљени ученик његов рече: ''Јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога Којега није видео.'' Свети Григорије Палама, који изобличава непослушног сина, каже да се енергија божанске љубави у нама двојако пројављује, ''нераздељиво се раздељујући на љубав према Богу и на љубав према ближњем и при томе поучава да постоје једна захваљујући другој, називајући лажовом свакога ко сматра да је довољан један, али не и други вид љубави.'' А шта тек о братољубљу вели Свети Јефрем Сирин: ''Онај у којем је љубав ни са ким се не надмеће, не завиди, никога не гледа оком ненависти, не радује се паду других, не клевета палога, него састрадава и саучествује са њим; не презире брата који оскудева, него га штити и спреман је да умре за њега.'' Или Свети Јован Лествичник: ''Ко каже да воли Господа, а на брата се свога љути, личи на човека који сања да трчи.'' А о љубави која човека чини блаженим говори Свети Максим Исповедник: ''Блажен је човек који сваког човека може подједнако љубити.''

Код  Данила Српског нађоше се речи: ''Као што рој пчела ради медни сат, тако и љубав братска царство небеско. Брат који се дели од брата љубављу, такав је сличан птици која је излетела из свог гнезда и која лети на друга места, коју лако може уловити сваки птичар и ловац. А брат кога брат помаже јесте као тврд и висок град.''  И ове речи што у ризницама учитеља и ученика нађох сведоче о тој љубави. И нека би дао Господ да речи његове дођу и до охладнелих срца. Помоли се, оче Теофиле, и за њих. Ако остане нешто од дана, помоли се и за мене грешног. Да не заборавим грехе своје. Да их се ослободим као што отац Харитон у пролеће  ослобађа младо калемљено дрво од  дивљих грана. Да узбуја калемљено, да буде плодно, да крене ка светлости, да заблиста лепота. А кад уздигнем главу ка небу и руке своје испружим, да и ја, као некад,  могу да запојем песму Господу:

Само је љубав изнад сваке похвале.
Она је свете оце учинила песницима и речи претворила у славопој. Она је муње свезала у тишину. Она је од ћутања саткала химну. Једну је светлост именовала источником и све је источнике преточила у светлост.
Љубав је је једина светлост која се није срела са тамом.
Она је разбојнике привела ка покајању и сузе претворила у бисере. Она је учинила да слепи прогледају и одузети проходају. Она је наду учинила истинском. Веру је подарила човеку, а спасење свету.
Свако нас може оставити. Љубав је увек са нама.
Све може бити предато сну. Ради нас љубав је увек будна.
Љубав је учинила чудо да брат узљуби брата.
Она је дошла међу људе да би се испунила заповест о љубави према ближњем.
Зато узволимо Бога и узволимо ближњег свога  како бисмо се придружили ризничарима љубави и вечнога живота.
Ко чини дела љубави, љубав ће га спасити.
Недостатак љубави успоставља царство безверја.
Кога љубав не храни, хита у наручје безнађа.
Недостатак љубави је најстрашније посечење живота.
Ко у љубави не живи, у тами ће скончати.
Зарад љубави кратак је пут до подвига.
Зарад љубави свет је премрежен речима молитве. Небо је отворено за речи.
Зарад љубави све су песме преточене у славопој Богу.
Зато се једна песма пише срцима многим. О љубави једној и недељивој. 
Љубав је вечно присуство топлине у срцу и непрестано успињање душе ка Богу.
Богољубива душа не тражи лествице, већ стоји на крилима херувима.
Ту, од свих највећу, љубав посведочили су пророци, апостоли, мученици, црнорисци, песнопојци и сви они које је љубав препознала.
Све су љубави мале према љубави јединој. И мале се љубави напајају са извора највеће љубави. Иначе нису љубав.
Свака је благодат од љубави.
Зато уздигнимо руке к њој не би ли је наша срца дотакла и наш језик достојно узвеличао име њено.
А ја, иако ништа не рекох, промуцах нешто о љубави. Љубави ради.
Зарад оне љубави, којој си нас у пећини појања учио, оче Теофиле.

Да престанем, да се не умноже речи. Да ме не пресретну мисли лукавог. Да ме не савлада сујета. Много тога сам видео и чуо. Јер, гонили су и због помена старчевог имена.

На крају, ипак, можемо да ускликнемо. Како је тешко, о Господе, ономе који гони. А блажен је човек кога гоне. Нека би дао Господ да у дане ове све примимо са смирењем и покајањем.

Професор универзитета у Нишу и Косовској Митровици

Др Драгиша Бојовић