После прогона Владике Артемија и његовог монаштва на мети преступника канона и Светог Предања  врло брзо су се нашли и лаици. Најречитији пример најновијег прогона представља случај четворице вероучитеља из северног дела Косова, који су, због синовске оданости свом духовном оцу и Епископу  Артемију, добили отказ на месту вероучитеља, иако је свако од њих хранитељ четворо-петоро малолетне деце. Као главни грех вероучитеља нова незаконита епархијска управа наводи присуство „неканонској Литургији  у манастиру Дубоки Поток који је служио неканонски епископ Артемије уз саслуживање свештеника који су под забраном свештенодејства“. Као други њихов грех наводи се то што су „ширили антицрквене идеје у школама где раде“, и трећи, што су носили беџеве са ликом владике Артемија и натписом „Истина је само једна - владика Артемије“.

Уредништво "Пастира доброг" је посетило отпуштене вероучитеље и том приликом направило краћи документарни филм који доносимо у прилогу. На молбу уредништва вероучитељи Милан Јездић и Бобан Ковачевић дали су и кратке изјаве  које такође доносимо у прилогу заједно са документима који потврђују неоснованост безаконих поступака према вероучитељима.

Прогоњени правде ради

Adobe Flash Player not installed or older than 9.0.115!

Уредништво "Пастира доброг" апелује на све Србе и Српкиње који ће се, преко наредног документарног филма, изјава вероучитеља и осталог материјала у прилогу, упознати са незавидном ситуацијом у којој су се нашли вероучитељи, да у оквиру својих могућности упуте материјалну помоћ нашој, Христа ради, прогоњеној браћи и на тај начин олакшају њихову невољу. При томе подсећамо на речи Господње: "Кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте" (Мт. 25, 40).

Свој прилог можете уплатити на рачун прогнаног монаштва са назнаком "за вероучитеље". Јеромонах Ефтимије (један од прогнаних монаха који је задужен за подизање новца са поменутог рачуна) ће се побринути да уплаћени износ буде благовремено и равноправно подељен четворици вероучитеља.

Изјава вероучитеља Милана Јездића из Лепосавића

Оптужбе које нам се приписују једноставно нису тачне. Ми смо у школама предавали веронауку по плану и програму, нисмо ширили антицрквене идеје, на службу у Дубоки Поток смо ишли код нашег канонског епископа Артемија. Ми смо колатерална штета прогона владике Артемија, и у свему томе, носимо тај свој крст, тако да се наш живот, практично сада, суштински мења. Већина од нас има многочлане породице и одговара за много чланова  наших породица. Али ето, трудимо се, издржаћемо. Уз свог владику ћемо остати, бити, чак и сада кад је наша егзистенција од стране нове управе епархије, најбруталније угрожена.

Изјава вероучитеља Бобана Ковачевића из Косовске Митровице

Смрћу Патријарха Павла завршила се блага јесен а почела јака и снежна зима. Наизглед обична, али у нашем двадесет и првом веку, веку „глобалног отопљавања“, показаће се и те како необичном. Као и увек „снег нас је додатно изненадио у фебруару“. Одмах по постављењу новог патријарха кренуло се са одсецањем онога што виси. 13. фебруара 2010. Владика Артемије је разрешен управљања епархијом. Једино што је изговори монаштву и верном народу окупљеном испред патријаршије оног хладог дана, након чаше жучи коју му спремише браћа архијереји, било је: „Вратите се кућама“.

Не бих дужио, већ бих само подсетио на 14. фебруар, празник Сретења, у Грачаници, када је народу и монаштву забрањен улазак у манастир и приступ свом Владици. Од тад су се надвили тамни облаци над нашу Епархију. Од мајског заседања очекивасмо неке ветрове да их бар мало растерају али они осташе над нама. Агонија се наставила до следећег заседања, које очекивасмо као озебао сунце, иако новембарско. Сваки дан се чинио као година. Кад смо помислили да не може бити горе, Владици:

-   забранише улазак на Косово и Метохију,
-   забранише да борави у неком од манастира своје Епархије,
-   забранише да буде Отац својој деци…

А деца к'о деца. Кренуше за својим Оцем. Ко жели да буде сироче? И то поред живог родитеља. Владика и монаштво напустише Епархију а ми са својим породицама остасмо. Као мало стадо, нађосмо се на удару гладних вукова жељних власти и доказивања. Бисмо, као малоумни, „саветовани“  како у којој ситуацији да се понашамо, шта да радимо, где да идемо… Бисмо позивани да правимо „гужву“ и будемо „виђени“ на местима које администратори посећују. Бисмо застрашивани губитком посла и подсећани да мислимо на своју децу.

Зато нас је после дуге тортуре огрејало сунце када смо чули да се Владика вратио у своју Епархију и да ће служити свету литургију у манастиру Дубоки Поток. Томе је претходио позив да бранимо манастире од оних који су их подизали и у њима живели. Да бранимо кућу од њеног домаћина. Том позиву се нисмо одазвали. Пуна срца присуствовали смо светој литургији коју је после шест месеци прогона служио Владика на свом Косову и Метохији. Након лутургије пожурили смо да се вратимо својим обавезама као вероучитељи у школама али нас је још у путу сустигао телефонски позив и обавештање да нема потребе да се више јављамо ни на посао ни надлежнима. Остали смо без посла због присуствовања литургији коју је служио наш Владика. После неколико дана добили смо решења о отказу у којима није било никаквог образложења, разлога, као ни права и рока на жалбу. С' једне стране осетили смо растерећење од притисака које смо трпели претходних шест месеци а са друге остали смо без средстава којима смо издржавали своје многочлане породице.

Ево прође година од догађаја које сам навео на почетку овог текста. Најтежа до сада. Нека би дао Бог да се не понови. Зашто ово наглашавам? Зато што митрополит, владике и игумани кажу да овај „проблем“ траје „годинама“, „пет- шест“, „десет година“…А нама, малима, остаје да им верујемо. И из свега овога можемо закључити да нас је наш Преосвећени и једини Владика Рашко-Призренски и Косовско-Метохијски г. Артемије, попут Пресвете Богородице надвио и заштитио. Није дозволио да видимо зло које нам се приближавало. Пустио је нас, своју децу, да живимо без брига и страха, да јачамо у слози и љубави, заштићени од свега што се спремало.  А нама је остало да идемо за нашим Пастиром и не одступимо од правога пута чак ни у овим тешким временима.

РАДНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ВЕРОУЧИТЕЉА